-
Svaki roditelj ima svoj vaspitni svet, svoja pravila, svoja merila i vrednosti.
Moj vaspitni svet ima 3 cilja koja nastojim da realizujem u svim malim stvarima koje donosi novi dan.
Želim da moje dete postane:
- socijalizovano,
- samostalno,
- sposobno da se nosi sa različitim životnim izazovima.
Ovo su ujedno i 3 veštine koje su deci potrebne za prilagođavanje svetu odraslih i razvoj ličnog autentičnog životnog puta.
Radionice: Umesto vrtića
VASPITNI SVET U DOBA DIGITALIZACIJE
-
-
Na temu uticaja digitalizacije na razvoj dece postoji pregršt literature.
Najčešće se piše o negativnim efektima preteranog korišćenja digitalnih sadržaja i njihovom uticaju na formiranje razvojnih poremeća (od slabijeg razvoja govora i motorike do autizma).
Ovde se neću baviti naučnom opservacijom, niti ću navoditi istraživanja koja su nastala u poslednjih 10 godina.
O ovoj temi pišem kao mama koja je igrom slučaja specijalni pedagog i koja želi da njeno dete izraste u zdravog čoveka.
-
SOCIJALIZOVANO DETE
U najranijem uzrastu socijalizovano dete je sposobno:
- da se igra sa različitom decom
- da deli, ne otima i ne dozvoljava da mu otimaju igračke i bojice
- da uspostavi kontakt i da ga se ne boji
- da lako upoznaje decu
- da decu gleda u oči
- da razgovara i pita kada mu nešto nije jasno
- da traži pomoć kada ne može samo da reši problem
- da sasluša i posluša autoritet (mama, tata, babe, dede, vaspitači).
Školarci su, pored navedenog, sposobni i za formalno postignuće koje se neguje i razvija kroz školske obaveze i domaće zadatke.
Socijalizovano dete ne mora da bude brbljivo. Ono koristiti reči na pravi način u pravo vreme, prihvata druge ljude, uživa u interakciji i pronalazi svoje mesto u društvu.
Deca koja ne umeju da iskažu svoje misli i osećanja na društveno prihvatljiv način, suočavaju se sa otežanom socijalizacijom.
Kada je dete u najranijem uzrastu podstaknuto da bude konzument (već gotovih sadržaja), ono ne koristi reči da stvara, već ih samo apsorbuje i kopira gotova rešenja. To je najveća prednost i mana digitalnog sadražaja: nudi nam svet na dlanu, spreman i zapakovan za poneti.
Da pojasnimo, posmatranje samo po sebi nije ništa loše. Deca najviše i uče putem imitacije, upijajući modele ponašanja najbliže okoline. Tako se i kreiraju obrasci izgradnje međuljudskih odnosa.
Međutim, ako dete veći deo vremena posmatra, a ne učestvuje, njegovi kapaciteti slabe, a razvoj biva usporen. Tako nastaju fizički neaktivna deca, deca koja ne umeju da uhvate loptu, da se popnu na drvo, da hodaju na prstima i da se vrte oko svoje ose.
Ne zaboravimo da se kroz fizičku aktivnost prvo razvijaju inteligencija i kognitivni potencijal, pa tek kasnije pričanje priča, pisanje, crtanje i ostala grafomotorika.
Pored vremena provedenog uz digitalni program, moramo voditi računa i o sadržaju. Koju poruku šalje crtani koji smo pustili detetu? Šta rade ti likovi i da li želimo da naše dete usvoji takav model ponašanja?
Sećam se da se naše dete ponašalo (srećom, samo kratak period) kao pravo razmaženo derište, sve dok nisam povezala da je ona preslikala Mašin (crtani: Maša i meda) karakter. Ne, nismo joj zabranili crtani, ali smo ga proredili toliko da nema vremena da se identifikuje sa tim likom.
Digitalni sadržaji imaju važnu edukatvnu ulogu. Oni su sjajni za učenje stranih jezika, boja, brojeva i pesmica. Tako ih i treba koristiti, kao pomoćno sredstvo za učenje koje vaspitaču i roditelju pomaže u razvoju deteta. Kada dozvolimo digitalnim sadržajima da preuzmu vaspitnu ulogu, udaljavamo se od 1. vaspitnog cilja: socijalizovano dete.
Radionice: Umesto vrtića
-
MAMA, MAMA, JA TO UMEM SAM
Šta radi i šta uči da radi samostalno dete?
- Kada mu je dosadno, ono samo pronađe način kako da mu ne bude dosadno
- Ume samo da se igra, čak i bez igračaka
- Ume samo da sipa čašu vode i samostalno jede za stolom
- Ume samo da se obuče (ne nužno i brzo)
Zašto je važno da dete samo pronađe način da prevaziđe dosadu?
Zato što svi moramo prvo da naučimo da provodimo vreme sami sa sobom, pa tek onda sa drugima. Drugi ljudi u našem životu ne treba da budu sredstvo za ubijanje dosade.
Dete koje nauči da se oseća prijatno u sopstvenom društvu, kasnije u životu zasniva odnose bazirane na razmeni, a ne egoističnom zadovoljavanju ličnih potreba. Upravo ova veština predstavlja primarnu, bazičnu samostalnost i važan vaspitni cilj broj 2.
Ako dete nešto ne ume samo, pomozite mu. Ako mu je dosadno, podstaknite ga da se zabavi.
Sećam se jednog drastičnog slučaja da je majka oblačila sedmogodišnjaka koji je stajao na klupi u SPA centru. Da, ovo je bio brži način. To je jedna od situacija u kojoj nas svakodnevni stres i žurba udalje od ključnih vaspitnih ciljeva.
SPOSOBNO DETE-USPEŠAN ČOVEK
Usmeravanje deteta na sopstveno angažovanje u rešavanju problema jača njegove kapacitete snalaženja u različitim situacijama.
Upravo to je 3. vaspitni cilj: borba sa različitim životnim izazovima.
Roditelji treba da koriste svakodnevne situacije kako bi podstakli dete da razvija različite veštine i sposobnost samostalnog zaključivanja na osnovu pokušaja i pogreške. Tako se stvaraju nova iskustva, koja kasnije postaju temelj racionalnog odlučivanja i izgradnje sopstvene dobrobiti.
Kada razmišljamo o budućnosti naše dece, prirodno je da osećamo strah, nelagodu i neizvesnost. Nećemo uvek biti tu za njih i to je činjenica sa kojom se moramo pomiriti.
Ali, dete koje smo naučili da razvije aktivan odnos prema životu, da preduzima, da istraje…takvo dete postaće samostalan i odgovoran odrasli, zrela ličnost sposobna da gradi svoj autentičan životni put.
